Maraton.HR

MI SMO ŽUTI SA MARJANA!

Operacija Ljubljana

Ocijenite sadržaj
(2 Glasova)

Kao i protekle 3 godine, i ove mi je bila želja otić na maraton u Ljubljanu iz tog što je grad prekrasan, ljudi su ok a najvažnije od svega maraton je na vrhunskom nivou. 

Pa krenimo…Kike je u svojim planovima ove godine odusta od Ljubljane i trupe poveja na Munich maraton i tu moji planovi padaju u vodu!? Za vrućeg ljetnog dana listajući po faceu naletim na objavu našeg Damira Prose da bi volija otić na maraton i raspituje se ima li ko zainteresiran! U raspravu se uključila i naša Kate di smo odma pokazali želju za odlaskom,ali nemamo prjevoz!? Tu uskače  glavni promotor Splita i svega oko njega, naš Mladen Levačić! Dogovor pada da idemo, auto smo popunili, još ćemo se dogovorit oko detalja, a glavno smo riješili! Moš mislit! 5 dana prije polaska nismo znali jeli uopće idemo i di ćemo prispavat!

Ljeto je u punom jeku i ja ga koristim što bolje mogu peglajući skoro svakodnevno dužine i dužinice po uzavrelim južnim padinama našeg lipog Marjana! Spletom okolnosti prominija sam radno misto i time dobija više vremena za treninge! Test na drugom kolu jesenske marjanske lige je to i potvrdija di san sebe debelo iznenadija da sam u dobroj formi prid maraton!

Damir je odusta,neke ga obveze sputavaju,ostali smo  nas troje,pokušavam od Mladena dobit koju informaciju,to je sve na kapaljku, ali me uvjerava da idemo i da se ne brinem! Kate zbog nedostatka informacija ne riskira i odlučuje rezervirat bus! Ok poštivan to,a što ćemo mi sad, zoven Mlađu a on mi kaže da će s nama legenda Torcide, Jakov Vlastelica! Odlično, znači nas tri putujemo!

Krenuli smo u subotu ujutro, plan je doć gore ranije, pronać smještaj za Jalu, a ja sam svoj rezervira preko bookinga! Do Lučkog nigdi ne stajemo, to što Mlađo nema potrebu za kavom i wc-om, nikoga ne pogađa toliko! Atmosfera u vozilu odlična,vrime je proletilo u razgovorima o kojekakvim dogodovštinama! U Ljubljani svo troje trčimo puni maraton, Jakov prvi, ja malo više od njega, a Mlađo je ostarija, nezna ni on koji mu je! Dolazimo na odredište, na parking Pivovare Union, u blizini žive Mladenovi domaćini,bračni par Matko Josipović, inače naš čovik, Dalmatinac, ali život ga je odveja u Deželu, sa ženom Špelom Novak! Ono malo vrimena što sam proveja s njima, stvarno pokazuje da su ljudine!

Ja sam odsjea u hostelu Vila Veselova, neki maratonci se sićaju tog hostela i njima nezaboravnog maratona po snigu! Jakov se smistija sa grupom trkača iz Srbije, opet Mladenova silna poznanstva riješavaju i taj problem!

Plan je pridignit startne brojeve, malo razgledat sajam trkačke opreme, pojist manistru i do večere malo odmorit! Mladen odlazi kod svojih domaćina a ja i Jakov na prvu kavu! Obilazimo Ljubljanu uzduž i popriko, slikajemo se po ko zna koji put ispred Prešernova spomenika, Zmajski most, Tromostovje, Ljubljanski grad, sve te znamenitosti u koje sam se zaljubija na prvi dolazak u Ljubljanu,nikako da dosade! Vrime nije ništa obećavajuće, puše,oblačno ali kiša ne pada! Komentiramo da za sutra zovu cili dan obilnu kišu, a u sebi kontan, možda nas i zaobiđe! Bit će što bude, trčat se mora! Na Ljubljanicu je pala noć a s njom došla naša ekipa! Što ćemo večerat, Matko predloži da zna super misto za pojest pizzu! Dogovoreno!!!Koliko smo bili u sutrašnjoj utrci govori podatak da nitko nije popija ni jednu pivu! Nevjerovatno ali istinito! Matko i Špela su nas počastili sa večerom, ništa nije tija da platimo, još nas je kasnije odveja na sladoled! Mislin šta reć,kapa do poda!

Uz dobre želje za sutrašnju utrku i uz dogovor za zborno misto prid start, rastajemo se u veseli i sretni.

U hostelu me je dopala osmokrevetna soba, 4 kreveta na kat, biran donji ležaj! Ima nekih cura i momaka, na prvu mi ne izgledaju kao zaljubljenici u trčanje, više kao fanovi Boba Marlya, ali o tom potom,svak ima svoj đir!

Iz torbe vadin robu u kojoj planiran sutra trčat, kopčan broj na majicu, jedina dilema mi je u kojim patikama trčat, ponija sam svoje Asics, koje su već debelo raspadnute i Saucony koje mi je da prijatelj Nikša Zglav, kojem evo ovim putem puno zahvaljujem! Odluka je pala, trčim u Saucony pa što bude, samo me malo brine kako će mi leć, do tada ih nisam nikad obuka, ali su definitivno u boljem stanju nego Asics!

U jutro sam se rano usta, još ono vraćanje sata je pospješilo da se ranije probudim! Protutnja je vlak, želježnička pruga je tik do Hostela, dižem se i odma gledam kroz prozor! Sve je mokro, pada sitna kiša! Odlazim na recepciju sa namjerom da popijem kavu ali novi šok,tek serviraju doručak oko 7:30. Pa di ću još uru ipo bez kave!? Vani ništa ne radi, vraćam se u sobu po stvari i sve nosim u zajedničku kuhinju di sortiran što ostavit za obuć poslije maratona kad se otuširan (dopustili su mi tuširanje poslije trke).

Sidan vani na balkon i u miru pijem kavu,ako se tako može nazvat, ali dobra je za obavit neke stvari prije utrke! Čujen se sa Mlađom,dogovaramo se da ću donit višak stvari u auto i onda krećemo prema gradu. Oblačim neku jeftinu kabanicu i krećem, kiša lagano pada, temperatura ugodna! Dok smo došli do trga,noge su već bile skroz mokre, gužva nenormalna, a tek je 9 ipo! Odlučujemo da nema smisla probijat se do Prešernova trga kroz onu gužvu da se nađemo sa Jalom, pa odlazimo do startnih zona di me Mladen upućuje u četvrtu startnu zonu,a on odlazi u zadnje redove, jer je ionako spor i neda mu se kočit druge! Nije ništa trenira zadnju godinu, bija je cilo vrime sa Dinom i sudjelova u njenim hvalevrijednim projektima u plivanju! Dina ti si inspiracija mnogima,samo hrabro naprid!

U gužvi vrime do starta sporo prolazi,kiša lije kao iz kabla, ali slika jesenske kišom okupane Ljubljane, zauvik će ostat memorirana u sjećanju! Već dugo priželjkujem istrčat neki kišni maraton, ispalo je da to bude Ljubljana! 20 000 ljudi čeka pucanj, Stroj Machine sa bubnjevima dižu atmosferu do usijanja! Super osjećaj, trka je krenila, triba mi par minuta dok prođem startnu crtu di vam registrira čip. Probijam se kroz masu, pokušavam držat tempo 4:30, malo je brže od planiranog ali super se osjećam! Nakon par km čak je kiša prestala i izašlo je sunce, ali to je tako kratko trajalo. Na ulazu u šumu cca neki 13 km, je sašija taki pljusak i neka magla se spustila, da nisi moga vidit ostale trkače 50 metara isprid sebe. Sve je super do 17 km di me vata neka debela kriza i drži skoro do 22 km. Odma sam uzeja gel, dosta sam pa u tempu,sam sebe guran, mrmljan budalo jesi za ovo cilo lito trenira i dok su se svi kupali i guštali, ti debilu trčiš po najvećem zvizdanu i onda u najvažnijem trenutku krepaješ!? Možda od gela, možda samo od sebe, kriza prolazi i nakon toga vatan ritam i željeni tempo! Znan da nije sportski ali morate priznat da je super osjećaj kad nekoga prilaziš, kad se osjećaš brz, moćan i jak! Zadnja dva km trčim jako brzo, u tempu 4:10-4:15, nema grčeva, nema boli samo neopisivi osjećaj ponosa i sriće! Ulazak u kišni cilj, nešto neopisivo! Sritan i zadovoljan odlazin po diplomu. Tamo se još djelila topla juhica koja mi je stvarno sila ko budali triska!. Već sam se počeja ladit, teže i hodam, hladno mi je i dok još mogu bižin prema hostelu di mi cura s recepcije čestita na rezultatu i kaže da je bija oni moj (Mladen) maloprije i da je pokupija ključe. Ostavija ih je kod nje da ih ne vuče na utrku. Ali kako? Ja nisan brz a sigurno znan da on nije brži od mene! Zovem ga, kaže da nije spreman, da je jedva i ovo izgura i tako da je bolje da je iša na pola nego da ga čekamo! Pita kako sam ja proša, ja kažem 3:18, čestita mi u svome stilu (ti si luđak, legendo, svaka čast majstore…..)

Dogovor je da čekamo da se javi Jale, ja da stojim u hostelu i kad sve bude spremno on nas kupi s autom i krećemo za Split! Sidin i dosađujem se u hostelu u majici kratkih rukava, jer san cilu robu ostavija u autu!

Oko 5 stižu po mene, čestitam Jakovu na uspješno istrčanom maratonu, a on mi kaže da bi mu rezultat bija malo bolji da nije vuka neku svoju ekipu momaka što su došli na polumaraton i u tom cilom zanosu uša u cilj! Kad je vidija di je, nije moga virovat, cura mu stavlja medalju, on je odbija, samo viče da mu daju stazu maratona! Možete zamislit kako se bilo probijat otprilike neki 1 km kroz masu finiširajućih polumaratonaca da bi se dokopa utrke! Uspija je i Jakove čestitam ti! Legenda si!

Uz malo izgubljenog vrimena oko namištanja navigacije uspjevamo nać izlaz prema autoputu! Mladen nas sigurno vozi, kiša nas prati sve do Macole di stajemo na zasluženu okrepu! Vrime je brzo prošlo i u Split stižemo umorni, ali sretni i zadovoljni, bogatiji za još jedno životno i trkačko iskustvo!

Dok ovo pišem,pripreme za Splitski polumaraton su počele, a za Plitvički maraton nisu nikad ni prestale.

 

Nikola Malenica

Više u ovoj kategoriji: « Suzana u Pragu